Postoje dani kada se čini da jedan roditelj može sve. Ustane pre svih, pripremi doručak, spakuje stvari za školu ili vrtić, proveri raspored terapija, odgovori na poruke nastavnika i terapeuta, ode na posao, usput razmišlja da li je zakazan sledeći pregled, da li kod kuće ima dovoljno omiljene hrane koju dete prihvata i da li će današnji dan proći mirno. Kada se vrati kući, čekaju ga domaći zadaci, večera, kupanje, uspavljivanje, priprema za sutrašnji dan i još mnogo sitnih obaveza koje niko sa strane ne primećuje.
A onda postoje dani kada sve to jednostavno postane previše.
Kada ste samohrani roditelj deteta sa poremećajem iz spektra autizma, život retko dozvoljava da zastanete. Čak i kada ste umorni, nema ko da kaže: „Odmori malo, ja ću preuzeti.“ Nema osobe koja će otići na roditeljski sastanak umesto vas, ostati sa detetom dok ste bolesni ili preuzeti odgovornost kada vam ponestane snage.